Naši osmaši za kraj…/ Наши осмаци за крај…
АНДРЕЈ БАРВАЛАЦ
У клупи тихо ко сена што сја,
Седи Андреј и све зна.
Увек је спреман, без много буке,
Оцене сјајне без по муке.
На часу миран, а у базену лав,
Ватерполо му је прави изазов и став.
Дисциплином својом свима је пример,
У знању и спорту прави лидер.
ДЕСПИНА ЂОРЧЕВСКА
У клупи седи ситна и фина,
То је наша Деспина!
Иако мала, храбро стоји,
У знању се с великима броји.
Најмлађа међу нама, тиха као сан,
А осмех јој је као најлепши дан.
У разреду шапће, никад не виче,
Нежне јој речи ко песме птичије.
ИВАНА ИГЊАТОВИЋ
Ивана лети по терену,
Хвата лопту у правом трену.
Кад лопту лупи – сви се диве,
А блок јој чврст, ноге живе.
Има неког посебног, то сви знамо,
А кад га види, поцрвени само.
Ал’ уз љубав, ту је план без грешке:
Да ли бројеви или трепавице веште?
АЛЕКСЕЈ ИЛИЋ
Кад сване зора, а петлић запева,
Алексеј већ трактором нешто увежбава.
Док други сањају градску буку,
Алексеј бира кључ у руку.
Уље на рукама, осмех на лицу,
Он види лепоту и у најмањем шарафу и вијку.
Земља му мирише, плуг му блиста,
Он зна шта је пшеница, а шта луцерка чиста.
СТЕФАН ИЛИЋ
Стефан се смеје, не брине много,
А понекад би звучао строго.
Кад неко у разреду заборави градиво,
Он добаци фору – и све постане забавно!
А код куће – џојстик му у шаци
Игрице зна боље од пола генерације у пракси.
Фудбал му лежи, игрице зна,
А кад цев пукне, он решење да.
ЂОРЂЕ ЈЕЛИЋ
Ђорђе је увек спреман за акцију,
На терену води напад и реакцију.
Фудбал му лежи, а девојке знају
Да уз осмех његов, сви погледи стају.
Изласци, екипа, ноћни ритам града,
Ал’ зна да живот тражи и мало рада.
Биће механичар – с алатом и знањем
А дотад ужива с лоптом и играњем.
МИЛИЦА КУЦИ
У клупи тиха као да је нема,
Ал’ Милица види све без проблема.
Повучена и мирна, зна шта је тренд,
На мрежама прати сваки бјути бренд.
На тиктоку шминка, на инстаграму сјај,
Ал’ уживо само каже бај.
Биће козметичарка, рука јој зна,
Како да обрве претвори у рај.
МИЛОШ ЛАЂАРЕВИЋ
Квака је легенда, то знају сви,
Највише воли да спава до три.
Телефон му дражи од сваке лекције,
А кад је тест већ планира евакуације.
У школи му тешко, не воли да учи,
То је оно што га највише мучи.
Кад год нешто пукне „Квака је крив“,
ал’ сви га воле јер је прави лик.
МИХАЈЛО ЛЕСКОВАЦ
Боде је стигао у петом разреду,
Донео освежење као хладовину.
Фудбал му лежи, на терену блиста,
Ал’ воли и поље да му је земља чиста.
Цуру има слатку,
Ал драже му је друштво.
С њом дели тихе шапате,
А с друштвом веселе сате.
АНДРЕЈ МАЛЕТИЋ
Маринац је муња, миран никад није,
Увек негде жури, као да га неко бије.
Мотори му у срцу, звук ауспуха зна,
А кад крене да учи, у мукама је сав.
На фолклору скакуће, игра као луд,
Ал’ кад чује „контролни“, има га свуд.
Учи кад баш мора, ал’ то ретко бива,
Маринац најрадије о моторима снива.
ЛАЗАР МАНДИЋ
У учионици тишина влада,
А Лазар рачуна без икаква јада.
Заграде, корени, све му је лако
Док се други муче, он пише полако.
Док неки бројке зову мука,
Лазар им маше, то је наука.
И сви знају, кад затреба спас,
Зови Лазара, помоћи ће за час.
МИХАЈЛО МАНДИЋ
Свако јутро без бриге и гужве,
Михајла мама до школе вуче.
Док други журе пешке или бусом,
Он стиже као шеф с осмехом и укусом.
Торба на рамену, а у глави свет,
Јер Михајло зна сваки континент.
Зна где је река и планина свака,
Географијом влада, мапа му је лака.
НИНА МАРИЋ
Нина је ведра, осмех јој сија,
Сваком друштву она прија.
Кад је у друштву, сви је радо слушају,
Помаже пријатељима да никад не одустају.
На такмичењима храбро се бори,
Знањем и трудом успехе да обори.
Фолклор плеше, корак јој је лак,
Нина је дивна, прави је лав.
АЛЕКСАНДАР МАРТИНОВИЋ
На терену Ацо брз ко ветар
Лопта лети као метак.
На утакмици трчи, лопта му је брат,
У колу се врти као прави сват.
Риболовац стрпљив, у природи цар,
А на фолклору прави жар.
За воланом једног дана мирно ће да вози,
Камионе и аутобусе, Боже помози.
МИЛОШ НЕДИЋ
Кад Пашо крочи, сви му се склањају,
Врата шкрипну сама, таквог не гањају.
Висок и јак, ко да је из бајке,
А у торби можда свеска и сендвич од мајке.
Кад је контролни – Пашо се смешка
Каже: Ма то је лако! па заборави где је грешка.
Задатке не пише, ал пише форе,
На часовима прави шоу до зоре.
ВЕЉКО ПАТКОВИЋ
Вељко наш, понекад свима дигне тон,
Без њега би разред био монотон.
Јер уз причу, смех и бескрајна питања,
Вељо прави од школе место истраживања.
Воли се расправљат, све да преокрене,
Јер му свака реч сама из главе крене.
Нервира понекад, то сви знамо,
Ал без њега је досадно стварно.
МОНИКА САБЉИЋ
У клупи тихо Моника ћути,
Ал поглед каже више но што реч слути.
Мирна и фина, књиге јој нису јача страна,
А петком увече изласци су јој храна.
Хаљина сива, осмех ко слика,
Моника сија, погледа бритка.
У руци миксер, у глави кремаста чар
Јер Моника сања да буде сластичар.
ВУК САВИЋ
Вук је јак и згодан, осмех стално сија,
Где год се појави шала му прија.
Увек се шали па се цео разред смеје
Ни озбиљан час њега никад не стеже.
По селу ромобилом зуји ко муња
Кад га видиш, знаш – иде нека шала, шашава и чудна.
Мајстор ће бити, алат му у руке већ леже
У рукама сигурним, цев се сама стеже.
ДУШАН СТАНИСАВЉЕВИЋ
Кад се пита: Ко је био цар?
Душан већ маше: Стефан, наравно, стар.
Док други листају, траже у тами
Он већ прича о бојевима и Немањићкој слави.
Понекад, кажу, замишљен седи,
Док разред мисли – можда нешто следи?
Ал Душан у глави већ стоји пред свима,
Крунисан у Дечанима и жезло прима.
УРОШ СТАНИВУКОВИЋ
Урош не воли галаму, тишина му прија,
А кад спава на клупи изгледа ко идила.
На часу добар, зна градиво сво
Ал да не устаје рано – то би било право.
Репић му стоји – сви га одмах знају
Кад Урош наиђе, сви се шапатом склањају.
Неки би да га шишају, у шали му прете,
Али репић не да, то је мој стил свете.
ЈОВАНА СТЕПАНОВИЋ
Кад Јована стигне, све ти је јасно,
У торби књиге, а у срцу гласно.
Одлична у свему, а опет тиха,
У песми и плесу, она је прича чиста.
У школи без грешке петица сија,
А домаћи задаци као поезија.
Јер Јована не пише тек реда ради
Она стихом сања и речима гради.
ДУЊА СТОКАНОВИЋ
Увек тиха, с осмехом финим,
Дуња у разреду сјаји у тишини.
На фолклору плеше, ритам јој прија,
Кад засветли бина, Дуња тад сија.
Позитивна увек, шири лепе вести,
Ал понекад воли и трач да осети.
Уз шалу и песму, све лепо споји,
А фолклор и трач савршено јој стоји.
КАТЈА ТОМИЋ
Катја је тиха, не прича много,
Ал црта светове лако, помало строго.
Док други говоре, она боје бира,
У свакој линији душа јој свира.
Ћутљива јесте, ал поглед јој зна,
Где да дода сенку, где да процвета сва.
У свесци јој свет маштом исплетен,
На папиру говори без иједног гласа речен.
